WineJour vas je već upoznao sa Vinarijom Trivanović. Povod novog okupljanja bile su novosti koje stižu iz ove perspektivne vinarije. Mesto znano kao Srpska kuća vina na Novom Beogradu. Mesto odakle su se leta 2012. u nebo vinule mnoge srpske vinske zvezde. Datum 23 dan avgusta vreme 16 časova.
Podrum Trivanovićnalazi se na južnim padinama Fruške gore, 17 kilometara od Šida, u Erdeviku, na nekih 240 m.n.v., tamo gde se vino pilo kao što se ujutru ustajalo, a noću, ponekad, išlo na spavanje. Ova vinarija, čiji je nukleus začet davne 1959. godina na skromnih pola hektara, danas ima impresivnih 65 hektara pod vinovom lozom. Da to nije samo ono čime se bave saznaćemo vrlo brzo, kao u nekoj dobro režiranoj i napetoj drami. Biće tu i zapleta, strepnje i uslovnog hepienda, svega onog što treba za neku dobru priču. I za smeh, naravno. A dan je bio tako tmuran…
Kada se vesela ekipa okupila, ispred Podruma Trivanović obratio nam se Ivan i najavio prvu zvezdu iz trupe; Pino griđo (sivi pino, burgundac sivi) iz 2015, sa čokota starih osam godina, sveže, elegantno, hrskavo vino, sa 2 gr. neprovrelog šećera i 12, 5 % alkohola. Grozd pinoa je zbijen, pa odatle i naziv pino (fr. šišarka). Sivi pino nastao je mutacijom crnog brata u samom vinogradu i njegove bobice su obojene. A onda, u samom procesu metamorfoze u vino, poput Majkla Džeksona postane belac.
Summertime, and the livin’ is easy. Priznajem, ovi letnji dani me odvlače više ka belim i roze vinima. Svežim i osvežavajućim, te ih pijem ili same ili uparene sa nekom laganom hranom. Ovaj sivi pino slamnato – žute boje, aromom je ponajviše „vukao“ na crveni grejp, sa tim lepim, vibrantnim kiselinama, koje su se završavale prijatnom gorčinom, koja opet neočekivano transformisala u slast. Poput vožnje na toboganu! Setih se, da mi je moja nutricioniskinja preporučivala baš crveni grejp:
„Dobro topi mast,“ izgovarala je, sa šarmantnom dozom zluradosti.
„Eto, jednim udarcem, dve muve!“, pomislih u trenutku lucidnosti. „i vuk sit i nutricionistkinja na broju. Još da smažem neki voćni kolač sa vanilin kremom uz ovo vino, gde bi mi bio kraj!“, već su mi se u mašti ređale perverzne slike. Da li treba da vam napomenem da se kupovina ovog vina može okarakterisati promišljenom i pametnom odlukom, pogotovu kada se u obzir uzmu kvalitet i cena.
A cena? Prava sitnica!
Na stolu su se, volšebno, pojavili i pladnji sa naseckanim mesnim delikatesima, koje priprema vredna porodica Trivanović. Već su sa njima pet godina na tržištu. Dominirao je, kao neko za stolom duhovito primeti, „rumenige“, „cvekla“ za one koji ne praktikuju vegansku niti vegetarijansku ishranu, gurmanski kulen (u čiji sastav ulazi samo meso, paprika i so). Na vrhu se baškarila trobojna slaninica meka kao „sremska duša“. Predviđeno je bilo protokolom da slaninicu konzumiramo uz bela, a „rumenigea“ uz crvena, preciznije uz širaze (sremske sire).
Probamo i vino, ne štedimo ni mesne specijalitete, ali pažljivo slušamo i poneku reč o samoj vinariji. Dakle, što se tiče sorti koje gaje tu su: Italijanski rizling, kaberne sovinjon, traminac, sivi pino, merlo, frankovka, šardone i širaz (na 10 hektara). Vina su podelili na ona osnovna, klasik (basic, classic) i premijum. Do sada su na tržištu bili prepoznatljivoi po sortniom vinima, ali .. i ovde imamo zaplet.
Trigio nam je predstavljen u magnum boci, jasno je odmah bilo da se radi o kupaži. Nije nam rečeno od kojih sorti, ali je odmah bilo očigledno da su u pitanju bele (opet uslovno s obzirom na izlaganje iz člana 1-sivi pino). Ja sam, uglavnom, pobortnik kupaža. Sorta vina, baš kao i ljudi mogu biti interesantni, šarmantni, ali kad su sami tu nema mnogo pomoći. Jedino ako sami sa sobom pričaju (to je slučaj sa vrhunskim sortnim vinima).
Ali kupaža, to je već po samoj definiciji žurka. Koja je toliko uspešna, koliko su zanimljivi gosti na njoj. Sačuvaj me bože žureze na kojoj kolo vode smarači. Na Trigio žuraji istakao se poletni pino griđo (koji je već uspešno nastupio u monodrami). Ne može on da miruje, voli pažnju, voli svetlost pozornice, voli da đuska. Nije mu bilo dovoljno što je prethodno nastupio sam. Sada su mu se na ovoj žurci pridružili beli sovinjon i traminac. Pošto su pre desetak dana utamničeni u magnum boce, jedva su dočekali da se dočepaju vinskih čaša. I da vide kakav će utisak ostaviti svojim premijernim nastupom. Novi čovek je u gradu. Naoružan magnumom.
Kada se povela priča o idejnom tvorcu ovog vina, nekako smo uspeli da skleptamo foto-robot dotičnog (i dostavili ga uredno organima reda). Konsultant je simpatični mladić u izvesnim godinama, koji je kod Aleksandrovića imao „viziju“, naizgled nakostrešen, ali iza te prividne fasade krije se, paradoksalno i samo neupućenima neočekivano, neizmerna ljudska toplina, široka kao vojvođanska ravnica. Toplina, koja se u ovoj kupaži dala naslutiti. Isti je i kumovao imenu ove tročlane kupaže, istovremeno provlačeći u imenu asocijaciju na prezime vlasnika vinarije.
Planirano je da ovi magniumi budu dostupni vinskoj publici samo u vinariji. Posetite ih, probajte, pa da vidimo da li će održati reč. Jedno je sigurno, nestrpljivo iščekuju vaše reakcije.
Kako dan odmiče i tama zamenjuje svetlost, tako vino na stolu od belog menja boju u crvenu. Širaz i Pino noar su nekako uvek bili za mene izazov. Možda zbog te težine s kojom se dolazi kako do grožđa, a onda i mnogo više, koliko je potrebno znanja i veštine, da se oni pretočili u dobra vina.
Širaz prati i taj mit o Persiji i istoimenom gradu, ali DNK testovi su mu otkirli oca, da mu nije ostalo ništa nego da prizna očinstvo. A i što ne bi, kad je u pitanju stasita vinova loza. Malčice metiljava na vreme, nevreme i na neočekivane podstanare, ali nežnost ima svoj šarm, a kad očvrsne i odraste može i da vas iznenadi!
Dakle, ponosni roditelji su crna sorta Dureza i bela sortaMondeuse Blanche, reklo bi se Francuzi. Tata-Dureza je, što se tiče vinske priče ispario („skoro pa ispario dok ga nije spasilo nekoliko vinara iz Severne Rone„, napomena Tomislav Ivanović), a majka se nije više preudavala. Da je Širaz ćidljiv, govori i podatak da iz podruma Trivanović nije i neće izaći ni 2014, niti 2015. godine. Spada u vina koja se služe na jednoj od najviših temperatura: 18° C.
Podrum Trivanović je na ovom vinskom druženju prikazao dva Širaza. Oba godište 2013. Na prvi pogled Širazi Trivanović deluju kao blizanci, ali kada ih bolje upoznate različiti karakteri dolaze do izražaja.
Prvi, iz klasik linije, odrastao je dve godine u boci od 0,7 litara (sa šrafom čepom), sa 12,5 % alkohola, fine teksture i izraženih i mekih tanina, aroma vanile, bibera i kafe, koje smenjuje šljiva i crne ribizle. Vino sa tipičnim sortnim karakterom.
Drugi je bio Širaz Trivanović, takođe 2013, ali premijum iz magnuma.
Neko tiho prošaputa: „Bio je u bariku!“.
Mukla tišina, a onda se neko odvaži: „Koliko dugo?
Prvi gleda u sto, drugi blene u mobilni, treći se češe po glavi, neko tamo u ćošku pali nervozno poslednju cigaretu iz paklice, koju potom zgužva i energično baci na sto. Neočekivano, opet se neko okruraži:
“Pet meseci!“.
I dalje je muk. Led probija naš domaćin Ivan i srdačno nas poziva:
„Šta čekate, upoznajte mladića!“
Bata što je bio u bariku neka je voćka, poteže na prvu i isto tako šarmira.Omekšao je tamo u bariku, svilenkasti su mu tanini. Klasik je opet stidljiviji, treba mu vremena da se okuraži. Čak im je i ten drugačije boje.
Ovu širaznu braću smo probali uz „rumenigea“, ali je on tako dominantan i pomalo sebičan, narcisoidan sa razlogom, ne želi da deli slavu sa tamo nekim Širazom, pa smo ga zamenili (pošto smo ga prethodno smazali, počistili sa stola) crnom čokoladom sa 70 % kakaoa.
„Kada bi svinjče od kojeg je nastao kulen znao kako je on dobar, samo bi se zaklalo!“ samo je jedan od duhovitih i nadrealnih komentara koji su prštali za stolom.
A taj bludni sin predosećajući šta ga čeka, otrgao se iz jutenog duksa sa kapuljačom i pokušao da „zapali preko grane“, te je odmah organizovana potera da se on privede nameni.
Odbeglo prase utuvelo je sebi u glavu da se tamo požali na kršenju njenih, svinjskih prava, da možda potraži i azil, tvrdeći da joj je u Srbiji bezbednost ugrožena.
Tekst preuzet sa portala winejour.blogspot.rs